U ovom radu pokušavamo da ispitamo koji aspekti studije japanskog časa imaju uticaja na nastavnički rad, analiziranjem podataka sa intervjua koji su dobijeni od profesionalnog instruktura nastavnika, koji je zaposlen u grupi osnovnih i srednjih škola da bi poboljšao efikasnost nastavnika prilikom držanja nastave matematike. Intervjui su vođeni tokom 2012. i 2013. godine, po završetku ciklusa Studija časa a u cilju Implementacije strukturalnog rešavanja matematičkih problema kroz projekat Studija časa, koji je trajao od 2012. do 2014. u školama koje se nalaze u metropolitskom regionu Melburna u Australiji. Podaci intervjua, koji su ovde objavljeni, uzeti su iz dva intervjua sa instrukturom računanja. Insrukturi računanja su bili iskusni nastavnici, ali u slučaju Pole (pseudonim), instruktorka računanja je imala iskustva i kao mentor nastavnicima i bila je cenjeni stručnjak iz oblasti matematičkog obrazovanja. U svetlu njene ekspertize i uloge u okviru školskih projekata, bilo je veoma važno da se istraže projekti na kojima je bila ova instruktorka računanja kao član tima. Polino viđenje ciljeva projekta je viđenje profesionalnog instruktura nastavnika. To je zančilo da je u intervjuima davala šire odgovore nego nastavnici i saopštavala je svoje utiske kao instruktor nastavnika koji radi u školi. Pola je primetila efekte projekta na učesnicima i stavila je komentare u intervjuu o tome šta je primetila. Jedna od Polinih opservacija ticala se stručnih članaka. Istraživački tim je pronašao stručne članke o japanskoj Studiji časa za nastavnike koji su učestvovali, koje je i Pola videla kao isticanje kako se Studija časa povezuje sa praksom i tako može da stvori, ne samo nastavničko pedagoško znanje, već i sadržaj znanja nastavnika. Još jedan aspekt koji je pokrenula Pola je bio da visoko vrednovani učesnici budu u mogućnosti da dele iskustvo i izvore, među školama i između nastavnika, sa naglaskom da nastavnici koji su početnici budu sa nastavnicima koji imaju dvadeset godina iskustva. Pola je primetila, da je isprobavajući zadatak u svojoj učionici, podstakla nastavnike da se više bude u diskusije tokom sastanaka na kojima su se planirali časovi. Predložila je da je isprobavanje zadatka kritički važno jer je to nateralo nastavnike da razmišljaju o implikacijama jezika i studentskim odgovorima na planirane zadatke. Dalje Poline opservacije su se ticale značaja podrške koju su pružali direktori škola, za sastanke na kojima se pravio plan časova, reorganizovanjem školskog vremena i časova. Prema Poli, kolegijalnost može da bude najzahtevniji aspekt japanskog modela Studije časa, u cilju uspešne implementacije i zahteva podršku i podsticaj školske uprave. Sveobuhvatne Poline opservacije i promatranja naglašavaju činjenicu da iskusni instruktor nastavnika može da bude kritički faktor za identifikaciju učenja i je u tome što nastavnici dobijaju ideje o odgovorima studenata i čine da planiranje časa bude što bolje. Implikacije su takve da svi mogu, i možda treba da isprobavaju nove ideje u učionici koje je Pola prihvatila u svom radu. Pola je dala interesantan komentar o saradnji nastavnika u toku sastanaka pripremanja časova, da su se jezičke konstrukcije nastavnika promenila od 'ja' na 'mi'. Kontekst u kome se izgrađuje poverenje nastavnika je u planiranju časova sa kolegama, bilo da je to sa kolegama iz drugih škola ili u svojoj školi, ili sa kolegama koji rad na zajedničkom projektu i koji javno nastupaju u sigurnom okruženju koje pruža i podršku. Javno istraživanje časa je verovatno najteži aspekt ciklusa Studije časa: ipak Pola nije komentarisala ovaj asket ciklusa, očigledno zbog toga što nastavnici koji su bili uključeni nisu izražavali ili pokazivali bilo kakve nedoumice. Šta više, dobrobit za nastavnike u okviru ovog projekta nije bio ograničen na poboljšanje sadržajnog znanja, već u većem poverenju i što su kolege profesionalno cenile više jedni druge.